Proslavljamo život prof. Brånemarka, oca moderne dentalne implantologije

Rođen je kao Per-Ingvar Person u Karlshamnu 1929. Godine. Person je studirao na Univerzitetu Lund u Švedskoj, istražujući mikroskopiju koštane srži i diplomirao 1959.godine. Otprilike u to vreme promenio je prezime u Brånemark. Ime se na engleski prevodi bukvalno kao „onaj koji lomi zemlju“, stoga je izgledalo da je več kao mlad lekar imao nameru da ostavi trajni uticaj. Prof. Brånemark je počeo da istražuje zubne implantate 1965. godine, a postao je profesor anatomije na Univerzitetu Geteborg u Švedskoj 1969. godine; međutim, njegovo ključno otkriće oseointegracije desetak godina ranije bilo je od najveće važnosti za njegovo životno delo.

Početkom 1950-ih, Prof. Brånemark je istraživao odnos između protoka krvi i zarastanja kostiju kada je nehotice otkrio da se titanijum može spojiti sa živom kosti. On je postavio optičke uređaje od titanijuma u ​​tibije i fibule zeca da bi proučavao proces zarastanja i otkrio da nije mogao da ukloni uređaje nakon perioda istraživanja. Veza je, kako je utvrdio, bila toliko jaka da se može prekinuti samo lomljenjem. Autori članka, predvođeni sa Prof. Deepesh Sakena i dr Abhinav Sharma, specijalisti za protetiku i implantologiju na Subharti Dental College i Hospital u Indiji, objasnili su da je ovo otkriće praćeno in vivo studijama o kostima, koštanoj srži i zglobnom tkivu sa ciljem „proceniti mehaničku, hemijsku, termičku i reološku reakciju povređenog tkiva”. Kasnije su sprovedene dugoročne studije o reakcijama kosti i srži na ugradnju titanijumskih implantata u obliku šrafova, prvo u tibije i fibule zeca, a kasnije u alveole nakon ekstrakcije zuba kod pasa, pri čemu su implantati kod njih i testirani na opterećenje fiksnih proteze nakon zarastanja. „[Uspeh implantata] se pripisuje činjenici da se tokom perioda zarastanja oko implantata formirala ljuska kompaktne kortikalne kosti bez ikakvog mekog tkiva između površine implantata i žive kosti“, napisali su autori.

Radiografija prve implantološke operacije prof. Branemarka koja pokazuje implantat postavljen u tibiju i fibulu zeca. (Fotografija: CC BI 3.0, bez promena)

U prvoj studiji o oseointegraciji kod ljudi, optičke titanijumske komore su postavljene u nadlaktice 20 studenata laboratorije prof. Brånemarka, a studija nije pronašla dokaze upale. Zaključak je bio da bi oseointegracija mogla biti efikasna kod ljudi. Dr Tomas Albrekson, savremenik prof. Brånemarka sa Univerziteta u Geteborgu, rekao je za Njujork tajms 2014. godine: „Morate da razumete, svaki muškarac u laboratoriji se smatrao dobrovoljcem, uključujući i mog starijeg brata”. Dodao je: „Svi oni do danas imaju lep ožiljak na nadlaktici. Ja sam jedini koji se izvukao iz toga, rekavši da sam im potreban kao kontrolna grupa za Albrektsonove gene."

Gösta Larsson, stanovnik Geteborga, je osoba kojoj je urađena prva operacija zubnih implantata 1965. godine, kada su mu postavljena četiri implantata od titanijuma u donjoj vilici koji su podržavali kompletnu protezu od metalne smole sa fiksnim lukom. Larssonovi zubni implantati dobro su mu služili sve do njegove smrti nekih 40 godina kasnije. Profesor Brånemark je citiran kako je rekao: „Nikad nisam osetio oklevanje. Gösta je imao veliku potrebu, koju sam osećao da možemo da ispunimo, i tako smo počeli.“

Radeći protiv konvencionalne mudrosti

Današnji stomatološki inovatori mogu saosećati sa početnim skepticizmom koji je prof. Brånemark dobio od tadašnjeg medicinskog bratstva. Put ka prihvatanju oseointegracije kao održive medicinske procedure išao je protiv konvencionalne medicinske mudrosti, koja je smatrala da će telo na kraju odbaciti strane materijale. Brojne prijave za grant su odbijene sve dok Nacionalni institut za zdravlje SAD nije dao grant za proučavanje razvoja ugradnje zubnih implantata u koštano tkivo. Sistem zubnih implantata prof. Brånemarka je odobrio Švedski nacionalni odbor za zdravstvo i dobrobit 1970. godine, a njegova komercijalizacija je počela 1981. godine kada je prof. Brånemark postao partner sa novoosnovanom kompanijom Bofors Nobelpharma, koja će kasnije biti poznata pod drugim, poznatijim imenom: Nobel Biocare. Prof. Brånemark je predstavio kliničke nalaze na konferenciji u Torontu o osteointegraciji u kliničkoj stomatologiji u značajnom predavanju 1982. godine, a ubrzo je usledilo odobrenje Američke administracije za hranu i lekove za korišćenje njegovog sistema u SAD. Danas većina stomatologa zna za poreklo vodećeg proizvođača zubnih implantata Nobel Biocare, ali drugi će možda biti iznenađeni kada saznaju da je to „vozilo“ koje je na kraju dovelo sistem zubnih implantata Prof. Brånemarka  u usta miliona pacijenata širom sveta.

Kada je Prof. Brånemark preminuo 20. decembra 2014. u Geteborgu, u 85. godini, ostavio je neizbrisiv trag u stomatologiji, uprkos tome što nikada nije studirao ili se bavio tom profesijom. Takođe je dao trajni doprinos na polju ortopedije i otologije i dobio je niz međunarodnih priznanja, kao što je Sederbergova nagrada Švedskog medicinskog društva 1992. godine, počasni doktorat Evropskog univerziteta u Madridu 2003. godine i nagrada za životno delo sa Velike njujorške akademije za protetiku 2012.godine.

Pošto međunarodna stomatološka zajednica obeležava deset godina bez jednog od velikih medicinskih inovatora 21. veka, razmislimo o uvodu koji je Prof. Brånemarku dao Prof. Richard Johns, dekan Univerziteta u Šefildu u Velikoj Britaniji, kada ga je promovisao sa diplomom počasnog doktora nauka u aprilu 1992.godine Citirajući The Doctor's Dilemma, dramu koju je napisao Džordž Bernard Šo, prof. Džons je rekao: „Razuman čovek se prilagođava svetu, a nerazuman istrajava u pokušaju da prilagodi svet sebi. Prof. Brånemark, dodao je, zaista pripada ovoj drugoj grupi“.