Forenzička odontologija – disciplina koja obuhvata više od identifikacije

Forenzička odontologija je sastavni deo sudske medicine. To podrazumeva odgovornost forenzičkog odontologa u vezi sa zahtevanim obrazovanjem, kvalifikacijama i kontinuiranom obukom. Sudovi i druge institucije sada nalažu da pružamo istragu utemeljenu na dokazima na kojima možemo zasnivati naše nalaze i zaključke. Pored poznavanja prava, nužno je i znanje iz oblasti ljudske anatomije i odnosa građe ljudskog tela sa obrascima i tumačenjem povreda. Takođe je potrebno poznavanje obrazaca ugriza nastalih usled napada, traume i seksualnog zlostavljanja, kao i manifestacija povreda pri zlostavljanju dece, uz vladanje tehnikama procene u slučajevima kada je uzrast osobe nepoznat. Konačno, neophodno je i znanje o metodama, principima i postupcima identifikacije, kao i poznavanje procedura i protokola u slučajevima masovnih stradanja, etičkih pitanja u vezi sa istragom i manipulacijom telima pokojnika, te razumevanje pitanja ljudskih prava, pitanja povezanih sa istragom ratnih zločina.

Sve navedeno podrazumeva temeljno poznavanje kraniofacijalne anatomije, stomatološke anatomije, procesa razvoja denticije i skeleta, kao i kompetencije u tumačenju povreda, i vladanje pravilima pisanja izvještaja o veštačenju u oblasti sudske medicine. Isto tako je važno dobro razumevanje zakona koji se odnose na stomatološku praksu, istražno-sudski i krivično-pravosudni sistem. S obzirom na to da se predmeti forenzičke odontologije uglavnom odnose na identifikaciju nepoznatih preminulih osoba, većina razmatranja u ovom članku fokusiraće se baš na to.

Odavanje počasti preminulima jedno je od osnovnih pravila u svim društvima. Stepen ukazivanja pažnje preminulima u okviru društva varira širom sveta, ali u suštini svaki pojedinac se nada da će se njegovi ili njeni ostaci tretirati s poštovanjem nakon smrti. Ovo poštovanje prema mrtvima uključuje u mnogim društvima identifikaciju pokojnika, tako da rođaci i prijatelji mogu posmrtne ostatke sahraniti i propratiti odgovarajućom ceremonijom, odnosno, posetiti mesto počinka kada to požele. Dakle, važno je shvatanje identifikacije pojedinca u gotovo svim zajednicama, a organi vlasti mogu preduzimati veoma obuhvatne mere kojima obezbeđuju da preminuli ne budu sahranjeni u neobeležene grobnice, odnosno. kremirani kao bezimene osobe.

Anonimno sahranjivanje protivno je svim poznatim religijskim, kulturnim i etičkim ubeđenjima i podrazumeva da je život osobe koje se neće sećati i koju neće ožaliti zaista život bez konačnice. Vilijam Gledston, premijer Britanije iz sredine XIX veka, ovo osećanje je sažeo bolje od drugih kada je rekao: "Pokaži mi način na koji narod brine za svoje mrtve, a ja ću s matematičkom preciznošću odmeriti milost i nemilost tih ljudi, njihovu odanost visokim idealima i njihovo poštovanje zakona zemlje."

Hal Halenštajn, vrhovni islednik države Viktorija u Australiji s mandatom u periodu od 1986. do 1994, imao je takođe čvrst stav o važnosti identifikacije ljudi, sročen sledećom izrekom: "Obeležje naše civilizacije je da smatramo uvredom, poniženjem, skidanjem naše odgovornosti, ako bismo dozvolili da osoba živi među nama, a da umre i bude sahranjena kao bezimena". U stvari, značaj identifikacije preminulog sadržan je u Zakonu o isleđivanju države Viktorija iz 2008. (Odjeljak 67), u kojem se navodi da „islednik koji istražuje smrt mora utvrditi, ako je moguće, identitet preminulog, uzrok smrti, kao i okolnosti u kojima je smrt nastupila".

Pozitivna identifikacija pokojnika ne samo da zadovoljava obevezu za obezbeđenjem istinitosti, već rešava i mnoga pravna pitanja koja se tiču smrti pojedinca, kao što su nasledstvo i životno osiguranje. Ako preminuli ostane neidentifikovan, onda on tehnički neće biti proglašen mrtvim dugi niz godina, stvarajući na taj način dodatan stres i probleme članovima porodice, koji ne samo da nisu u stanju da sahrane svoje voljene, već se mogu suočiti i s finansijskim tečkoćama.

Identifikacija pokojnika, a u određenim slučajevima i žive osobe, ostvaruje se kroz različite naučne i ponekad nenaučne metode. Stručnjaci iz oblasti forenzike, sudske medicine, službena lica iz službi za sprovođenje zakona i istražne sudije primenjuju svoje posebne veštine pri identifikaciji da bi došli do odgovora. Najčešće korišćen metod identifikacije pokojnika u svim pravnim sistemima nesumnjivo je vizuelno prepoznavanje od strane rođaka ili bliskog prijatelja. Postoji dugotrajna rasprava koja se odnosi na verodostojnost ove metode, s obzirom na sklonost ka pogrešnoj proceni koja je dobro dokumentovana, posebno u slučajevima masovnih stradanja i u situacijama u kojima je pokojnik pretrpeo traumu lica. Sa stanovišta sudske medicine i uopšte s naučnog stanovišta, vizuelno prepoznavanje nije dokaz identiteta, već se smatra samo paušalnom procenom.

Teorija ljudskog identifikacije
Metode koje se koriste za postizanje pozitivnih ljudskih identifikacija mogu se podijeliti u dve široke kategorije. Prva obuhvata one metode koje se zasnivaju na pretpostavkama, kao što su posredni dokazi, predmeti pronađeni uz telo i vizuelno prepoznavanje. Ove metode uključuju visok stepen subjektivnosti i oslanjaju se na identifikatore koji nisu svojstveni samom telu pokojnika, zavise od laičkog tumačenja i stoga mogu biti falsifikovani ili pogrešno protumačeni (poznatiji kao sekundarni identifikatori). Druga kategorija se oslanja na naučne analize identifikatora koji su suštinski u telu, kao što su zubne nadoknade, otisci prstiju, DNK, odnosno, proveri podložna medicinska dokumentacija (primarni identifikatori). Potonji obuhvataju karakteristike koje se mogu objektivno proceniti i uporediti sa ante mortem uzorcima kako kvantitativno, tako i kvalitativno, i koje je teško ili nemoguće krivotvoriti.

Od svih naučnih metoda, molekularna biologija je jedini način da se matematički kvantifikuje stepen sigurnosti za određeno poklapanje, uz druge metode (uključujući odontologiju) koje su donekle zavisne o subjektivnijoj metodologiji i mišljenju stručnjaka. Ovo oslanjanje na čak vrlo nizak nivo subjektivnosti može uzrokovati ukrštanje suprotstavljenih stavova na sudovima, u situacijama kada je laicima (npr. članovima sudskog veća) teško obezbediti duboko razumevanje metoda koje je koristio sudski veštak.

Do zabune može doći usled činjenice da često ne postoji jednoznačna naznaka o tome koje to karakteristike i koliko njih je neophodno odrediti kako bi se postigla pozitivna identifikacija. Ponavljanje karakteristika koje odudaraju jedna od druge isključuje identifikaciju; pojava nekoliko podudarnih karakteristika koje su uobičajene u opštoj populaciji ne dopušta konačan sud o identifikaciji, dok čak i mali broj neuobičajeno rekto prisutnih karakteristika može dovesti do podudaranja. Primer za to je stomatološki karton u kojem je na grafikonu upisana amalgam ispuna u svakom prvom kutnjaku. Ako je kod pokojnika isti nalaz, da li je to dovoljan dokaz za potvrdu identiteta? Definitivno ne, jer je kod brojnih ljudi prisutan isti obrazac ugrađenih ispuna. Međutim, ako imamo i ante mortem snimke ovih ispuna koji prikazuju tačan oblik, veličinu i položaj unutar svakog zuba, i ako se oni poklapaju sa snimcima sa obdukcije, onda će retki tvrditi da pozitivno poklapanje ne može biti potvrđeno. Ipak, još uvek ne postoji način da se kvantifikuje stepen ovakvog poklapanja, odnosno da se postavi procenat verovatnoće ili sigurnosti ovog poklapanja.

To može biti potrebno u nekim slučajevima poređenja svih zuba u ustima da bi se došlo do poklapanja. U drugim slučajevima, kada postoji pojedinačan zub s neobičnom ili složenom restauracijom, to može biti dovoljno. Stručnjaci već dugo žele da im se omogući kvantifikovanje stepena poklapanja, ali nijedan pouzdan metod još nije izmišljen, tako da je još uvek prisutan udeo subjektivnog mišljenja eksperta. Pre nego što su naučne metode utvrđivanja pozitivnih ljudskih identifikacija postale primenjive, jedina stvarna mogućnost za rodbinu i prijatelje da dođu do posmrtnih ostataka svojih najmilijih bilo je vizuelno prepoznavanje i donošenje odluke o tome da li je osoba pred njima zaista ona za koju veruju da jeste. Na prvi pogled, pozitivna identifikacija vizuelnim prepoznavanjem izgleda prilično jednostavno pod uslovom da preminuli ima neoštećene crte lica. Svi mi možemo prepoznati nama bliske ljude po crtama lica i mimici, čak pri slabom svetlu ili pod neuobičajenim uglom. Ovo se pokazalo kao tačno u mnogim istraživanjima koja se tiču prepoznavanja živih ljudi na snimcima sigurnosnih kamera. Zašto onda postoje brojni dokumentovani slučajevi pogrešne identifikacije putem vizuelnog prepoznavanja pokojnika, čak i s netaknutim i neoštećenim licima?

Proces vizuelnog prepoznavanja je kompleksan i sve donedavno je bio neshvaćen. Naznake o identitetu pojedinca, bilo živog ili preminulog, vezane su ne samo za fizičku strukturu lica, već i za prikaz različitih facijalnih ekspresija, kao i za okolnosti u kojima je osoba viđena.

Preminula osoba izgubila je sve facijalne ekspresije, pokrete, kao i kontekst u kojem se nalazi, što čini da jednostavno izgleda drugačije nego što je izgledala kao živa. Početne promene u smislu raspadanja tkiva takođe mogu biti prisutne i ne uzimaju se u obzir. Dodajte tome i stres i traumu koju doživljava osoba koja preuzima na sebe pokušaj vizuelne identifikacije, a koja možda nikada pre nije videla beživotno telo, i lako je zaključiti kako neko može da pogreši. Uz to ide i način na koji se često sprovodi vizuelna identifikacija koji podrazumeva da se preminuli pokaže osobi koja vrši identifikaciju da bi ona samo potvrdila ono što vlasti već veruju da znaju.

Metode identifikacije
Vizuelno prepoznavanje, uprkos nedostatku verodostojnosti u naučnom smislu i mogućnosti nastanka greške, ipak će u praksi ostati glavni metod pozitivne identifikacije. Kada se utvrdi da vizuelno prepoznavanje nije prihvatljiva opcija, obično usled facijalne traume, opekotina, stepena raspadanja tkiva, odnosno zbog više smrtnih slučajeva u okviru istog incidenta, tada se sudski veštaci osanjaju na čisto naučne metode utvrđivanja identiteta. Uobičajene metode koje koriste podrazumevaju molekularnu biologiju, poređenje zdravstvenih zapisa i snimaka, uzimanje otisaka prstiju i poređenje stomatoloških nalaza.

DNK profil je kodiran set brojeva koji odražavaju DNK zapis osobe, i takođe se može koristiti za identifikaciju. Iako je 99.9% ljudske DNK sekvence istovetan kod svih ljudi, dovoljno DNK lanca je od osobe do osobe različito, osim kod jednojajčanih blizanaca. DNK profilisanje koristi ponavljajuće sekvence koje su veoma varijabilne, takozvane VNTR parametre (varijabile brojeve tandemskih ponavljanja), posebno kratke tandeme ponavljanja. Varijabile lokusa su vrlo slične kod ljudi koji su u bliskom srodstvu, ali su inače toliko različite da je izuzetno malo verovatno da će osobe koje nisu srodnici imati jednake VNTR parametre. U situacijama u kojima kompletan DNK profil nije moguće pribaviti, na primer kod drevnih ili oštećenih posmrtnih ostataka, može se koristiti analiza mitohondrijske DNK, iako s manjim stepenom pouzdanosti.

Identifikacija uz pomoć dokaza na bazi DNK oslanja se na poređenje ante mortem uzorka (referentnog uzorka) sa post mortem uzorkom, a može uključivati direktno poređenje DNK preminulog (uzetog, na primer, iz baze uzoraka krvi za Gatrijeve analize, ili iz bilo kog ante mortem uzorka krvi), odnosno na poređenje sa DNK nalazom bliskog srodnika (roditelja, deteta, brata ili sestre) da bi se došlo do zaključka. Takvi zaključci molekularnih biologa izražavaju se kao odnosi verovatnoće i stoga su s naučnog stanovišta merljivi po pitanju preciznosti poklapanja. Oprezan porotnik ne bi mogao da donese optužujuću presudu samo na osnovu DNK nalaza dobijenog bilo kojom tehnikom, ukoliko drugi dokazi potpiruju sumnju. Kontaminacija uzorka DNK drugim dokaznim materijalom (nastala sekundarnim transferom) ključan je uzrok netačnog DNK profila, a iznošenje sumnje u vezi s integritetom uzorka je omiljena strategija advokata odbrane.

Identifikacija pomoću otisaka prstiju (brazdi od trenja na jagodicama prstiju) oslanja se na ispitivanje ante mortem otisaka koje organi vlasti već imaju pohranjene (na registracionim kartonima državljana), ili češće poređenjem s latentnim otiscima preuzetih s objekta za koji je poznato da ga je ispitivana osoba dodirivala. Identifikacija na osnovu otiska prsta podrazumeva rad stručnjaka, ili upotrebu specijalizovanog računarskog sistema koji operacije obavlja određivanjem optimalne vrednosti praga poklapanja, koji određuje verovatnoću da dva otiska potiču sa istog prsta ili dlana (ili nožnog palca ili stopala). Valjanost forenzičkih dokaza na osnovu otiska prsta osporavana je od strane naučnika, sudija i medija. Dok je identifikacija prepoznavanjem otiska napredak u odnosu na ranije korišćene antropometrijske sisteme, subjektivna priroda tumačenja poklapanja (posebno kada se koriste nepotpuni latentni otisci), bez obzira na veoma nisku zastupljenost grešaka, unela je određenu dozu kontroverze.

Upoređivanje podataka iz zdravstvenih kartona može se koristiti za potrebe identifikacije kada postoji dovoljno ante mortem dokaza o jedinstvenim medicinskim intervencijama ili retkim bolestima. Neki primeri ove prakse mogu biti otkriće ugrađene medicinske proteze, kao što je pejsmejker ili veštački kuk, koji na sebi imaju ugravirane serijske brojeve koji se mogu uporediti s ante mortem hirurškom medicinskom dokumentacijom.

Identifikacija na osnovu dentalnog nalaza
Kada je na raspolaganju kvalitetna ante mortem stomatološka dokumentacija, pozitivna identifikacija je relativno jednostavna (sl. 1a i 1b). Međutim, u mnogim slučajevima, tako jednostavno rešenje nije lako postići. Često su ante mortem kartoni nepotpuni ili više godina stari ili ne sadrže snimke. U kombinaciji s nepotpunim posmrtnim ostacima ili ostacima koje je oštetila vatra i/ili trauma, teškoće pri identifikaciji se uvećavaju (sl. 2a-2c). Postizanje rentgenskog post mortem snimka koji reprodukuje istovetan ugao i aspekt snimanja u uslovima ispod idealnih, takođe predstavlja veliki izazov. Da bi došao do zaključka o ovim složenim identifikacijskim zagonetkama, forenzičkom stomatologu je potrebno ne samo čvrsto vladanje svim dostupnim tehnikama, već i određeno iskustvo, a u prvim godinama karijere i rad s mentorom.

Stomatološka identifikacija se ne postiže samo poređenjem ispuna; i druge osobenosti zuba i maksilofacijalne skeletne strukture mogu se koristiti tokom analize. Morfologija korena, konfiguracija sinusa, neobičan oblik krunice, građa komore pulpe – sve su to činioci koji se mogu razmatrati u odsustvu ispune ili nadogradnje, sve dok postoje kvalitetni ante mortem snimci s kojima se vrši poređenje. Odlivak vilice, sportski štitnik za zube, parcijalne zubne proteze, ortodontske proteze, kao i fotografije denticije, takođe se mogu upotrebiti kao korisna pomagala forenzičkom odontologu i koriste se s različitim stepenom pouzdanosti, u zavisnosti od okolnosti slučaja.

Identifikacija putem poređenja stomatološke dokumentacije slična je analizi otisaka prstiju u tom smislu da je, kao što je ranije pomenuto, uključen element subjektivnog tumačenja u postupak izvođenja zaključka o poklapanju. Za razliku od poređenja otisaka prstiju, kada se porede stomatološki nalazi, laicima je verovatno lakše da razumeju postupak usled prirode dokaza koji se porede. Poklapanje stomatoloških dokaza uobičajeno se procenjuje na osnovu poređenja ante mortem i post mortem snimaka ručno izrađenih nadoknada ili ispuna koje se mogu lako razlikovati. Suprotno neuhvatljivoj prirodi krivulja s otisaka prstiju, poređenje stomatoloških snimaka često prikazuje sličnost toliko očiglednu da svako razuman može da potvrdi da se radi o istoj osobi.

Ostali aspekti
Osim rada na predmetima identifikacije, od odontologa se zahteva davanje medicinsko-pravnih mišljenja o raznim temama, kao što je navedeno u uvodu ovog članka. Tumačenje otiska zagrižaja verovatno je najpoznatije široj javnosti i uključuje procenu povreda na koži za koje se sumnja da su izazvane ljudskim ugrizom. Ovo područje forenzičke prakse bremenito je teškoćama, jer se zaključci, po prirodi vrlo subjektivni, gotovo sasvim zasnivaju na mišljenju, a ne na naučnom istraživanju. Postoji toliko problema u vezi s tumačenjem otiska zagrižaja, da opis svakog od njih izlazi izvan granica teme ovog članka.

Analiza kranio-facijalne traume je područje forenzičke odontologije u ekspanziji, a obuhvata ispitivanje i živih i preminulih pojedinaca i davanje mišljenja s preciznim anatomskim opisom povreda (sl. 3), stepenom primene sile (blaga, umerena, teška), i definisanjem pravca primene sile. Mišljenja se povremeno traže i u vezi s tačnim tipom i osobinama korišćenog oružja, iako se u vezi s tim mora obratiti posebna pažnja. Osim u slučajevima kada primenjeno oružje ima jedinstvene karatkeristike koje su prenete na telo, tumačenje može biti veoma teško. Ova oblast odontologije podrazumeva temeljna znanja kranio-facijalne anatomije, biomehanike kostiju, kao i poznavanje efekata različitih intenziteta sile na atomske strukture.

Procena uzrasta je takođe oduvek zadatak forenzičkog odontologa, i tradicionalno se zasniva na tumačenju razvojnog stadijuma zuba, odnosno njegovom poređenju s objavljenim standardima razvojnih faza (sl. 4). Većina posla oko određivanja uzrasta sužena je na dečije razvojno doba do 15 godina starosti. Nakon tog uzrasta razvoj denticije postaje relativno nepouzdan, tako da se procena uzrasta oslanja samo na treći kutnjak, a taj zub je poznat po svom vrlo nepredvidljivom razvojnom procesu. Nedavno je ustanovljeno da može biti da publikovani standardi za određivanje razvojnog stadijuma zuba nisu toliko tačni koliko se pretpostavljalo, s obzirom na činjenicu da su oni postavljeni pre više decenija i u drugim delovima sveta, i da zato nose malo sličnosti s karakteristikama unutar današnje populacije. Trenutno se ulažu značajni napori da bi se odgovorilo na ovaj izazov i da bi se prikupili novi podaci o današnjoj populaciji u raznim krajevima sveta.

Odontolozi takođe istražuju mogućnost preciznije procene uzrasta i malo starijih osoba, posebno onih na granici dečijeg i odraslog uzrasta od 18 godina. Ovo se postiže korišćenjem multifaktorijalnog pristupa, kada se pozicija trećeg kutnjaka i druga skeletalna razvojna obeležja posmatraju zajedno da bi se došlo do procene (sl. 5a-5c). Istraživanja u ovoj oblasti smatraju se važnim posebno u svetlu rastuće potrebe za određivanjem pravnog statusa osoba kao što su tražioci azila, optuženi za trgovinu ljudima koji mogu biti deca i rizikuju smeštanje u zatvorske jedinice za odrasle, kao i deca vojnici, žrtve seksualnog zlostavljanja u zemljama u razvoju, te sve osobe za koje je verovatno da ne poseduju dokument za dokazivanje godina starosti.

Dokazano je da više od polovine svih slučajeva zlostavljanja dece uključuje kranio-facijalne povrede, možda delom zbog značaja koji lica i usta imaju u sporazumevanju i u ishrani. Forenzički odontolozi su retko uključeni u ovako teške slučajeve, ali uprkos tome oni imaju važnu ulogu u opisu povreda i pružanju pomoći pri određivanju uzročnosti. Svi principi u vezi s analizom kranio-facijalne traume lica za odrasle osobe važe i za decu, ali s obaveznim osvrtom na anatomiju u razvoju i na različite biomehaničke karakteristike kostura lica deteta.

Broj slučajeva koji istražuju nesavesno stomatološko lečenje i pronevere s osiguranjem je u porastu, delom zbog većeg nivoa svesti u javnosti o tome šta sve spada u obaveze stomatologa u dobroj lekarskoj praksi i šta su sve njegove odgovornosti prema pacijentu, a delom i zbog porasta sklonosti ka pokretanju sudskih postupaka u modernom društvu. U vezi s ovim područjem prakse, odontolog mora imati sveobuhvatna znanja o različitim zakonima i pravnim aktima koji se odnose na stomatološku praksu, pravilnicima i kodeksom ponašanja, kao i aktuelne informacije o modalitetima postupaka lečenja, te solidne veštine pisanja izveštaja sudskog veštaka.

Zaključak
Forenzička odontologija može da obezbedi brzu identifikaciju pokojnika uz relativno niske troškove, u slučajevima kada postoji dovoljno kvalitetna ane mortem stomatološka dokumentacija. U zemljama kao što je Australija, zakoni o vođenju i čuvanju medicinske dokumentacije osiguravaju da su stomatološki kartoni u većini dobrog kvaliteta i da se lako dobijaju u slučaju potrebe.

U drugim zemljama to ne mora biti slučaj, pa identifikacija pokojnika u nekim delovima sveta predstavlja ozbiljan i trajan problem za vlasti i humanitarne organizacije. Dobro vođena i očuvana dokumentacija nije od koristi samo sudskim veštacima, već doprinosi i unapređenju zdravstvenih usluga i boljih ishoda lečenja za pacijente u celini, tako da se deo posla odontologa odnosi i na edukaciju zdravstvenih službi u manje razvijenim delovima sveta i podsticanje na podizanje nivoa kvaliteta vođenja i čuvanja zdravstvenih kartona. Koliko je dobra medicinska dokumentacija bila od pomoći, može se zaključiti na primeru nedavnog tragičnog požara, nazvanog Crna subota za Viktoriju, koji je zahvatio velike površine niskog rastinja. Uprkos tome što materijal pogodan za DNK analizu nije bio dostupan, više od polovine žrtava požara identifikovano je na osnovu poređenja nalaza i stomatološkog zdravstvenog kartona.

Opseg delatnosti forenzičkih odontologa širi je od same identifikacije i obuhvata niz aktivnosti u praktično svim oblastima u kojima se stomatološka praksa i teorija prepliću s pravnom regulativom. Kompetentan odontolog mora da poseduje sveobuhvatna stručna znanja iz oblasti odontološke teorije i tehnika, kao i određena znanja i iskustvo iz različitih područja forenzičke prakse − prava, patologije, kliničke forenzičke medicine, molekularne biologije i antropologije. Forenzički odontolog se sa svim ovim disciplinama susreće u različitim scenarijima u okviru slučaja, i da bi razumeo na koji način odontolog može najbolje da doprinese istrazi, on ili ona mora dobro da razume sve mogućnosti i ograničenja struke.
Napomena izdavača: Lista referenci dostupna je kod izdavača.

Ovaj članak je objavljen u časopisu cone beam – international magazine of cone beam dentistry broj 01/2015.